Jedan od bitnih efekata ove knjige na mene je promena načina ostvarivanja zacrtanih ciljeva – čije neostvarivanje mi stvara umeren nivo stresa. Na primer imam što šta što želim da naučim i to vidim kao cilj. Želim da naučim SQL jezik da bih bolje baratao bazama podataka. Želim više knjiga da pročitam.  Želim da poboljšam umeće pisanja izbacivanjem jednog blog posta nedeljno. Voleo bih da jednom za života vidim svoje trbušnjake – čisto da znam da sam ih nekad “sreo”.
Sve su to ciljevi. Do sada sam im pristupao na periodičan način. Jedanput u tri meseca se setim da hoću da naučim SQL, da hoću da čitam, da hoću da vidim trbušnjake. I onda krenem u realizaciju koja traje po običaju od 7 do 15 dana.

Zašto mislim da se dugoročni ciljevi ne mogu ostvariti bez navika:

Posle nekoliko dana rada na svojim ciljevima ja po “navici(eto jedne)” odustajem odnosno bolje rečeno – zaboravljam da sam počeo na njima da radim. U tom “zaboravljanju” pomažu mi obaveze, porodica, prijatelji. Takođe dolazi i do pada motivacije jer posle nekoliko dana mukotrpnog rada očekujem rezultate a oni još uvek nisu dovoljno opipljivi.  Jednostavno pristupanje ciljevima na taj način mi do sada nije donelo rezultate.

U knjizi možete saznati šta je navika, kako nastaje, koji deo mozga je kontroliše, kako je izbrisati(mada knjiga govori da naviku ne možemo izbrisati već je možemo modifikovati) – ali ja u ovom tekstu ne bih pisao o tome već o praktičnim efektima knjige na mene, o stvarima koje pokušavam da primenim, koje poteškoće imam i očekujem u procesu kreiranja navika i šta mislim o navikama grupe, posebnom navikama ljudi u Srbiji.

Posle čitanja knjige ja sam odlučio da svojim ciljevima pristupim drugačije. Moj cilj sada nije puko ostvarenje cilja već kreiranje navike koja vodi ka ostvarenju cilja. Moj cilj više nije da naučim SQL već da tri-četri sata nedeljno provedem radeći-vežbajući SQL. Moj cilj više nije da vidim trbušnjake već da tri-četiri puta nedeljno odradim vežbe i modifikujem ishranu.

Po čemu se ovaj pristup ostvarivanju ciljeva putem kreiranja navika – razlikuje od pukog stremljenja ka cilju? 

Razlika se ogleda u tome da se u startu osećate kao da pobeđujete:
– Ako sam uspeo da povežem dve nedelje gde sam 3-4 sata nedeljno vežbao SQL, ja se već osećam kao da sam dobio nešto, kreirao sam naviku, ne želim da je izgubim, samo trebam da nastavim.
– Ako sam dve nedelje radio trbušnjake, osećam se kao da sam već nešto dobio-kreirao, iako se odraz u ogledalu pita – zašto sam tako zadovoljan rezultatima – jer u datom trenutku rezultata nema ni na vidiku.
Kako vreme prolazi, rezultati iako se naziru, počinju da padaju u drugi plan te mene interesuje i na dalji rad inspiriše zadržavanje navike.

Prepreke pri kreiranju navika:

Puno faktora utiče i otežava kreiranje i zadržavanje dobrih navika i odvikavanje od loših – starih navika. Putovanje, porodica, društvo, posao, običaji – neće imati razumevanja za vašu želju da kreirate i održite novu naviku. Tu ćete morati sami da se doimate kako da održite kontinuitet.  Možda ste nekad pokušavali da izbacite šećer iz ishrane ali na strani šećera su svaka prodavnica čiji asortiman je po pravilu 80% šećernih proizvoda, potom marketing – veliki je uspeh zaobići kokakolu u kafiću po vrućem danu, familija – kažite ne bakinom ili maminom kolaču ako smete… Jednostavno za naviku se mora boriti. Ipak, po meni je lakše i efektivnije boriti se za naviku nego za cilj.

Navike grupa:

Knjiga ima par jako interesantnih pričica o navikama ljudi u grupama – kompanijama, sportskim timovima. Ja sam se naravno odmah zapitao kakve su to navike koje karakterišu nas kao Srbe. Naravno da imamo i dobre i loše navike ali priznaćete da ćemo i sami dobre osobine-navike pripisati drugim grupama – “Radi kao Nemac”, “Tačan kao Švajcarac” recimo. Sa druge strane mi kao grupa imamo naviku ne samo da prihvatamo loše navike već da ih inkorporiramo u naš nacionalni identitet. Ovo moje viđenje je u doba društvenih mreža mnogo lakše i oslikati jer postoje stranice sa preko 300.000 pratilaca koje na humorističan način opisuju klasičnog Srbina. Po njima je on sklon prejedanu, debeo, ćelav, nepismen, ne radi, ljubomoran, zajedljiv, gleda da komšiji crkne krava. Činjenica je da se mi ustvari oko ovakvog oslikavanja klasičnog Srbina slažemo i šalimo na sopstveni račun(što vidim kao jednu od boljih navika u Srba).  U prilog ovoj tvrdnji bacite pogled na stranicu “Dnevna doza prosečnog Srbende“.

Takođe imamo naviku da omalovažavamo naše zemljake koje su do svog položaja došli pošteno. Kod nas je pošteno sinonim za glupost i slabost, te ćete često videti da se narod olako šali i vređa poštene-uspešne a bezopasne zemljake, dok o nepoštenima-opasnima priča uz šapat čak i u sopstvenoj kući. Na popularnoj stranici “Negujmo srbski jezik” čiji sam i sam fan, kroz propagiranje nepismenosti se vređa najuspešniji srpski sportista svih vremena, često se omalovažava i njegova porodica “Oteo brokoli najkrš ribi u Monaku” – misleći na Novakovu ženu.

 

Dok se administratori stranice dive svojoj lucidnosti i originalnosti i dok nas zasmejavaju ustvari samo potvrđuju misao srpskog pesnika:

“Srbin ima prirodnu tendenciju da sve svoje velike ljude ili poubija ili unizi, i da ih zatim opeva u svom desetercu kao heroje svoje nacije, i, najzad proglasi svetiteljima svoje crkve.” Jovan Dučić

Ipak, vrati mo se na temi ovog teksta – knjigu, previ še smo vremene sproveli na stranici neguj mo srbski jezik. 🙂

Knjiga kaže da se navikama grupa može manipulisati i da se mogu menjati.

Da li mi Srbi možemo promeniti neke naše loše navike? Ili je srpskije da se ne menjamo iz inata? Prosto da se čovek zapita ako bismo više čitali, manje se prejedali, više radili i učili, pomogli komšiji, da li bi smo i dalje bili Srbi? 🙂

Menjanje navika grupe – kako su Ameri pobedili nestašicu mesa u Drugom svetskom ratu, promenom prehrambene navike nacije.

 

Jedan od primera menjanja navike na nacionalnom nivou, koji je opisan u knjizi – desio se u Americi. (Molim čitaoce Srbende da ne budu ponešeni stavom – e sad zato što su Ameri u stanju da menjaju navike, to je onda američki i mi opet za inat nećemo!) 🙂

Amerika je sredinom Drugog svetskog rata skoro svu svoju hranu – svo meso slala svojim trupama i saveznicima, u Evropu. Došlo je do nestašice mesa za domaću populaciju te su Ameri to nekako morali da reše. Do Drugog svetskog rata u Americi se nisu jele životinjske iznutrice i smatrale su se za otpad. Američka vlada je pronašla rešenje u tome da popularizuje korišćenje životinjskih iznutrica u ishrani – džigerica, bubrezi, krezle, brizle, srce, mozak itd… Da bi ovo sproveli unajmili su tim psihologa, marketing eksperata i antropologa na čelu sa antropologistkinjom Margaretom Mid.

Vraćajući se na gore spomenute “navike kao deo kulturnog i nacionalnog identiteta”, navika da za ručak ima veliki odrezak crvenog mesa je za Amera bila svetinja, znak uspeha i mira u domu. Zamislite da ste političar koji Srbima mora da objasni da bi u narednom periodu trebali malo da olade sa sarmama, pasuljem ili pečenjem za Božič 🙂 Političko samoubistvo je mala reč za taj pokušaj 🙂 Ipak Ameri su uspeli. Uz pomoć istraživanja, marketinških kampanja, edukacije tržišta, do kraja Drugog svetskog rata procenat upotrebe iznutrica se od do tada 20% iskorišćenosti u ishrani popeo na nekih 60%-70%.

Dakle na primeru iznad se vidi da se navike nacije mogu menjati. To znači da možemo više da čitamo, da učimo, zdravije se hranimo, treniramo, radimo a da i dalje ostanemo Srbi. Po meni je to jedini efektivan način da promenimo našu realnost iz kojeg će proizići i bolja privreda, kultura a na kraju i politika kao posledica mudrije i vrednije nacije. 

Nova navika – zadatak -jedan blog tekst nedeljno: uspešno obavljen! 🙂

Par relevantnih citata o navikama i kontinuitetu:

We are what we repeatedly do. Excellence, then is not an act but a habit.” Aristotle

“Programming is like any other sport. You might know the rules but you have to play to learn.” M. Zuckerberg