Trenutno se vodi rasprava na temu mini-hidro elektrana za koje je planirano da se grade po Srbiji. Ja sam isprva podržavao ideju jer mi se činila kao dobar način da iskoristimo prirodni potencijal zemlje. Nisam bio upućen ni u šta drugo osim u očiglednu ekonomsku korist. Onda je isplivala i druga strana medalje. Ja sam laički mislio da jednostavno možeš postaviti hidro-elektranu na reku i to bi bilo to. Reka teče, struja se pravi, svima lepo. 

Ipak, kako se potom ispostavilo, po mišljenju stručnjaka, u najvećem broju slučajeva, potrebno je skoro potpuno uništiti reku i njeno rečno korito, strpati je u cevi i na taj način dovesti do hidroelektrane. Kad se na taj način sagleda gubi se mnogo više nego što se dobija. Nestaje priroda, flora i fauna reke bivaju ubiveni, estetika srpske prirode kojom se toliko dičimo će nestati. Meni je sada ta cena neprihvatljiva za par kilovati više, koje će Srbin krajnji korisnik – na kraju isto i plaćati. Dakle što bi se reklo ni iz džepa ni u džep, al oko džepa ostaje kamenje, beton šut i bageri a o reci će moći da se priča unucima ko o bajci…

Teza stručnjaka je da su same male planinske reke i njihovi tokovi veoma bitne za eko sistem planine, floru i faunu koja štiti od erozija na primer, i još više za geo-hidrološku(ako sam se lepo izrazio) bezbednost u smislu, da reke na sadašnji način prikupljaju kišnicu i usporavaju oticanje vode niz planinu što je bitno sa vodosnabdevanje planinskih domaćinstava i još važnije, sprečava se “sjurivanje” vode u glavne reke što može dovesti do poplava – kao da ih nismo imali i pre nego što je ovo bilo u pitanju.

Uvođenjem mini hidro elektrana dobija se:
  1. Zanemarljivo više električne energije
  2. Cena ostaje ista ali će vlasnici elektrana fino profitirati
Uvođenjem mini hidro elektrana gubi se ili ugrožava:
  1. Flora i fauna koja ostaje bez prirodnog izvora vodosnabdevanja ako se reka posalje u cevi
  2. Estetika prirode
  3. Navodnjavanje domaćinstava
  4. Povećan rizik od poplava

 

Objašnjenje Gorana Tokića koji je upućen u izgradnju derivacionih mini hidro elektrana:

Ja sam lično vezan za ovu temu jer je u ovom govoru spomenuta i reka Jošanica na kojoj sam provodio vreme kao mali, kupao se u njoj, vodio kumove i prijatelje u selo Rokci da je gackamo 🙂 Hoću i ćerkicu da vodim jer mislim da je to “naše” – svačije i da imamo pravo na to. 

Stvar je da se ovakve “borbe” između prirode, preduzetništva, nekog višeg značaja, novca, politikanstva itd. ne dešavaju samo kod nas. Pre par meseci kao neki znak u sred halabuke oko hidro elektrana naišao sam u samoj Grand Central stanici u Nju Jorku, na priču o Grand Central stanici i periodu kada joj je pretilo rušenje jer je želežnička kompanija u čijem je vlasništvu GCS zaključila da je isplativije da na njenom mestu podigne neboder sa kancelarijskim prostorom jer korišćenje voza kao prevoznog sredstva posle drugog svetskog rata počinje da zamire zbog ekspanzije auto industrije.  

Ono što se desilo je da se javno mnjenje pobunilo protiv rušenja Grand Central Stationa – iako je stanica bila u privatnom vlasništvu! Angažovali su se glumci, mislioci, ljudi su pisali svojim predstavnicima u senatu da bi se učinilo nešto povodom ovoga i uspeli su. Sačuvali su Grand Central Station koji je danas jedan od naj “Njujorkskijih” mesta u NYCu. 

Ja se sada pitam da li je važniji Grand Central Station ili rečice i priroda Srbije. Poenta priče nije samo u ovo trenutnom slučaju reka i hidroelektrana. Poenta je u tome da su nam Ameri prodali demokratiju ali su zaboravili da nam dostave uputsvo kako da je koristimo i kontrolišemo. Njiha ona dosta bolje funkcioniše nego nama. Oni znaju kako da zauzdaju privatni interes kada se sukobi sa javnim, mi moramo to još da naučimo te se iskreno nadam da ćemo uspeti. U nedostatku znanja i alata da upravljamo svojom demokratijom, ja mogu sebi i svojoj ćerci da obećam da ću ukoliko nekad dođemo u Rokci a reke tamo ne bude bilo, ja lično otići na vrata “preduzetniku” koji je sproveo svoju ideju neću mu izaći iz kuće dok ne vrati reku.