Ako bi se život čoveka gledao kao jedan vremenski grafik, za taj grafik bi se moglo reći da je pista po kojoj čovek može ili ne može da uzleti.
Uzleteti znači da čovek posle nekog vremena može da ima ispunjen, poštovan i lep život, da je zadovoljan sobom, svojim poslom, da ima dovoljno vremena za ljude i interesovanja koja su mu bliska srcu. 

Međutim, gledajući iz mog ugla, redak je slučaj ljudi koji su se odlepili sa te piste. Najveći broj ljudi u mom okruženju radi poslove kojima nisu zadovoljni, svezani su poslovno-životnim rutinama za pistu i kako vreme prolazi sve je manja i manja šansa da će se ikad odlepiti.

Jesu li ti sami ljudi krivi što ne mogu da se odlepe sa te piste? Jesu li pak imali dovoljno prostora da se zalaufaju i polete, da li je pista bila prepuna rupa, da li je pak predugačka, da li su imali dobar ili loš vetar? Šta sve čini tu pistu po kojoj im se rola život?

Šta je pista? Ko kreira tu pistu? 

Pista je porodica, pista je društvo-okruženje, pista je država, sistem obrazovanja i vrednosti, pista su okolnosti. Da li je jedan Srbin koji živi u Srbiji i čija je pista podrazumevala rupe u vidu ratova devedesetih, tranziciju, politička previranja – sam kriv što nije uspeo da digne svoj “avion” u visine kao neki prosečni Švajcarac na primer?  Da li je jedan Sirijac sam kriv što dane provodi pešačeći autoputevima ka Zapadnoj Evropi umesto da u plodnim godinama bude doktor, inžinjer, sportista, preduzetnik? Ti ljudi menjaju pistu.
Da li bi Novak Đoković mogao da postane šampion sveta da njegova porodica nije bila preduzetnički ukorenjena spremna na rizik i da nije imala vremena za njegove sportske aspiracije. Zamislite da su roditelja Novaka Đokovića radili u fabrici umesto što su se bavili ugostiteljstvom tik pored teniskih terena. Da li bi tada imao pistu dovoljno dobru za poletanje?

Moje mišljenje je da su životi mnogih ljudi zalepljeni za pistu zbog kvaliteta same piste po kojoj je bilo praktično nemoguće uzleteti. Naravno da je kvalitet samog aviona i pilota bitan ali ukoliko pista ne može da pruži osnovne uslove za let, čovek je izgubljen.

O ovome razmišljam kao roditelj, muž,  sin, građanin države. Ja se borim da svoj avion podignem u oblake kao što želim da omogućim svm detetu da ima dovoljno dugačku pistu i dobar vetar za dobar let.

Navešću primere piste na koje utiču roditelji i društvo:

Predugačka pista sa nepovoljnim vetrom – ovo su bogati roditelji koji ne žele da im deca ikad polete, vole da ih gledaju kako polako rolaju po pisti dok vreme prolazi jer su im onda blizu – jer su sami roditelji pista. 

Pista puna rupa – loše porodično okruženje, besparica, loše društvo. Video sam puno pametnih ljudi koji nisu uspeli da uzlete zbog ovih okolnosti.

Dobra pista bez kontrole aviona – roditelji koji su obezbedili dobru pistu svojoj deci, kvalitetno okruženje u kojem mogu da uče i da napreduju, međutim zauzvrat ti roditelji žele da upravljaju avionom svog deteta pod izgovorom da su samo “dobar vetar u leđa”. 

Kratka pista sa dobrim vetrom – Novak Đovoković i njegova porodica su primer kratke piste sa idealnim vetrom. S obzirom da je tenis skup sport – Novak je znao da neće moći doveka da se oslanja na svoju porodicu i da će morati brzo da uzleti. Nije imao previše rupa – te Noletov avion sad leti na visinama na kojima leti. Javnost omalovažava i ulogu Novakove žene – u njegovim rezultatima – ali je ta uloga jako bitna jer mu daje mir i kontrolu da se bavi svojim poslom.