Viktor Frankl je austrijski psiholog koji je proveo 3 godine u Aušvicu. O tome je napisao knjigu “Zašto se niste ubili?” gde govori o svojoj praksi – logoterapiji koja se bavi smislom života i koju koristi i objašnjava kroz priče o danima provedenim u Aušvicu. Što i jeste dobro mesto da bi se postavilo takvo pitanje: “Što da idem bos po snegu, da srčem slanu vodu koju zovu supa, da im kopam rovove sa svojih 40 žive vage dok me vređaju i biju, što si jednostavno ne prekratim muke?”. U knjizi iznosi jako dobre poglede na život, opisuje i kategorizuje to što vuče čoveka čak i kroz najgore životne situacije kakva je ona u Aušvicu.

Po čitanju knjige bile su mi neverovatne paralele koje postoje između same situacije, stanja uma i duha u kojem se nalaze  ljudi u Aušvicu i velikog broja ljudi u Srbiji – gde empatija ustvari predstavlja jednog od najvećih neprijatelja. Ako ste empatična i informisana osoba i živite u Srbiji – bićete u velikom problemu tj. boleće vas nepravda koje ima na svakom koraku – zato u Srbiji trenutno vlada stavka pod 3 – apatija koja je u Aušvicu bila obavezna da bi se preživelo. 

  1. Ne možeš da odeš – getoizacija. Ljudi ne mogu da odu iz Srbije kao ni iz Aušvica.  Naravno, ljudi odlaze ali je odlazak maksimalno otežan i uz ogroman stres. Ne govorimo o turističkom putovanju. U teoriji svi Srbi mogu da putuju turistički ali u praksi ekonomska situacija kaže – može al do Pirota.
    Da bi Srbin otišao u neku drugu zemlju mora da pribavi papire za koje mora da plati od 15 do 30.000 evra i to najčešće tako što će da se oženi/uda osobom iz tih zemalja. Postoje načini da Srbin ode ukoliko je izvrstan u svom poslu gde će ga stranac “izbaviti” iz Srbije jer ćete mu raditi dobar posao za manje para.
  2. Nepravda. Ljudi u Srbiji koji su izloženi informacijama na dnevnom nivou i znaju da ih procesuiraju obavezno su izloženi i osećanju nepravde i ogorčenja. 
    Na unutrašnjem nivou izvor nepravde je vlast koja je u stanju iz dana u dan da zanemaruje pravdu, zakone, ustav čak i najosnovniji razum i čast da bi branila svoje pozicije. Najsvežiji primer je protest u vezi Korone gde je narod izašao na ulice da bi protestvovao protiv činjenice da je vlast skrivala podatka u vezi širenja virusa korone da bi održala izbore i da je broj obolelih o korone zbog toga porastao par dana posle izbora. Vlast je flagrantno izjavila da je broj obolelih od korone porastao zbog protesta – potpuno se oglušujući na činjenicu da je narod zbog toga i izašao na ulice. Taj narod su okarakterisali kao strane plaćenike, izdajice, sorošovce đilasovce.
    Ovo se može uporediti sa situacijom iz Aušvica koju Viktora Frankla pamti. Išli su bosi po snegu da kopaju rovove u blizini Aušvica. Ispred Viktora je išao logoraš na izmaku snage. U jednom trenutku se okliznuo a Viktor je pritrčao da mu pomogne. U tom trenutku čuvar ga je nekoliko puta udario jako pendrekom po leđima. Bol je bila strašna ali je prošla. Potom su stigli do rovova i počeli su da kopaju. Dok su kopali čuvar koji ga je premlatio išao je pored njih i navodio razloge zašto su jevreji najgori ljudi na svetu između ostalog i zbog toga što ne znaju šta je drugarstvo i nikad ne pomažu prijateljima. Viktor je ovo zapamtio kao jednu od najbolnijih stvari u Aušvicu – laž, nepravdu, ogorčenje. To je nešto sa čime se deo populacije u Srbiji nosi na dnevnom nivou. 
  3. Apatija. Pošto izgube svaku nadu da će se izbaviti iz Aušvica, logoraši zapadaju u apatiju. Više ih nije briga. Žele da ih ne interesuje šta se oko njih dešava. Žele da oguglaju. I to postaje rasprostranjeno i normalno. 
    U Srbiji takođe trenutno vlada apatija. Ogroman broj populacije nije i ne želi da bude zainteresovan za stanje oko sebe – što je inače i glavno stanje uma i duha u Aušvicu – apsolutna apatija.
  4. Kapoi. Kapoi su oni Jevreji u Aušvicu koji su dobili malo bolje uslove, malo bogatije obroke da bi kontrolisali ostale Jevreje i nad njima sprovodili naredbe Nemaca. Viktor govori da su mnogi od tih Kapo-a i prilično uživali u toj moći.
    U Srbiji vlast ima svoje kapo-e kroz svoje izaslanike u javnim preduzećima i botove. To su ljudi koji za malo bolje uslove života gaze većinu moralnih vrednosti koje su vaspitanjem usađene u njih i ne prezaju da zastrašuju i sprovode naredbe nad ljudima ispod sebe. U Srbiji postoji 8.000 botova poznatijih kao “sendvičari” koji su zaduženi da utiču na javno mnjenje tako što će po portalima i društvenim mrežama pisati ono što im centrala naredi. Tu često spadaju kampanje protiv određenih lica, flagrantne laži i najčešća – kad vlast upadne u neku aferu, botovi imaju zadatak da brane vlast i tu aferu razvodne. Na taj način, botovi za “sendvič” rade protiv sopstvene države i sopstvenog naroda – što i jeste glavna osobina Kapoa koji su mnoge Jevreje i sproveli do gasnih komora. 

 

Ovo stanje održavaju spoljašnji i unutrašnji faktori koji su u sprezi. Srbija je ratovala protiv najmoćnijih svetskih sila u proteklim godinama i na ovaj način biva suptilno kažnjena.